MI POMERAMO STVARI
novi spot
posted by loveless @ 23. novembar 2011 12:00:02,
,
ŠTA SAM RADILA
objašnjavala
zalagala se
za neku pravdu
ili već nešto što sam pravdom nazvala
ponavljala sam
razumno nadovezivala misao na prethodnu
manje razumno ponekad ton povisivala
meseci prošli, ko bi rekao
pravda je spora, setim se
i ohrabrena nastavim
da pričam, ponavljam
dok nisam rekla sve
ipak, bilo je neubeđenih
a i istina, ostalo je nekih nerazjašnjenih delova
i morala sam da se vratim na to da nastavim
za pravdu
ponavljaću koliko god da treba
godina prva, godina druga
složene su to stvari, osećanja, ubeđenja
potrebno je vreme da neki ljudi razumeju moje srce
mislila sam o sebi visoko tada
o drugima još više
daću im još vremena
nerazumevanje, nedostatak pažnje
sve te prepreke
ponekad sam pretila, priznajem
nije mi bilo lako
posrne čovek katkad
čitam knjige
da me vrate u sebe
pijem vodu
da nadoknadim znoj
učim da opraštam sebi
da se zaustavim
ali
posvećeno jednoj ideji, srce
ne zna za drugo
samo nastavlja
zalagala se, osuđivala
jednom rečju - dosađivala
i tek eto
ko bi rekao, skoro decenija
posvećenog rada
još uvek nikakvo priznanje da dobijem
decenija, odzvanja mi
niko ne zna kako se to desilo
niko ne može da veruje
svi bi nešto da kažu, ali ne shvataju
da sam ja pričala, objašnjavala,
zalagala se, osuđivala
najbolje što sam umela
govorila u ime srca
kojeg sam izlagala opasnosti
od čega li si ti napravljen
kada te to nije pripitomilo
posted by loveless @ 18. novembar 2011 14:27:59,
,
ULUBLJENJA
Svojevremeno obecah da cu svoju drugu zbirku pesama objaviti onlajn.
Evo je ovde - ULUBLJENJA.
posted by loveless @ 13. jul 2011 14:12:14,
,
VEČERAS i SUTRA @ EXIT
Autopark na EXIT-u:
- večeras, cetvrtak 7. jul u 19:30h (JDX backstage, pošto je to poluzatvorenog tipa, potrebno je da se prijavite na jdprijatelji@gmail.com )
- sutra, petak 8. jul u 00:15 (EXIT LIVE STAGE)
U to ime, objavili smo letnji singl MAJAMI.
Šta je bilo pelikani.
Vidimo se.
posted by loveless @ 7. jul 2011 13:40:35,
,
PESAK I SUNCE
Konačno je otupela oštrica surovosti života, došlo je leto!
Sve je lakše. Spremam se kraće za posao, u prijatnosti iščekivanja topline dana, izlazim iz ulaza, vazduh miluje, a ne ono kao zimi rendanje kože i kostiju. Gole ruke, noge, starke bez tri pari čarapa, sloboda. To ja hoću, slobodu ili ništa. E sad, naravno, sloboda je u glavi, niko nije tamo sasvim slobodan, pa ni ja, ograničava me sve (pritom, ovde pod slobodom ne mislim na neke prestupe, ilegalne radnje i kurvanje, nego neke malo sofisticiranije kategorije).
Leto je dostojno obožavanja.
Mislim, ne kažem kako je sve bolje i kako će ako je neko u bedaku biti u manjem, ali bar ako treba da umrem (a svakako da ću nekad morati, i to verovatno od neke tuge), bolje da to bude u divnoj letnjoj haljinici nego u odvratnim džemperima i pantalonama.
Čitam neku knjigu Kreativnost i ludilo. Treba da saznam da li taj autor, inače psihijatar koji se dugo vremena bavio tom temom i radio istraživanja, misli da su kreativne osobe, umetnici, naučnici i svako ko ima neki poriv za stvaranjem, veći psihotičari nego ostali. Nadam se da ne, ali ono što mi je potvrđeno u ovoj knjizi jeste da postoji malo drukčiji princip razmišljanja kod jednih i kod drugih. Čekaju me i Emili Dikinson, Silvija Plat, njihovi slučajevi.
E, ali nisam o tome htela da pišem, već pričam onako. Često pitam ljude koji oni vid izražavanja najviše vole (mislim, ok, koju umetnost najviše vole...nego izbegavam tu reč 'umetnost' kao da je lepra u pitanju)...Malo zvuči kao pitanje iz spomenara, ali ljudi umeju da budu carevi i da odgovaraju kao da sam postavila neko mnogo pametno pitanje. Ali, to je jer osete da me iskreno zanima. Stvarno, najizistinskije. Interesantno mi je da vidim kako razne stvari deluju na ljude.
Možda je to hemija u mozgu i neka davna potisnuta sećanja, možda nije ništa složeno, ali mene muzika ubija. Nedavno sam imala fazu, kako šta pustim, hoću da umrem od tuge i uznemirenosti. A pre toga, recimo, nisam uopšte izagitirana ničim (mislim, više od uobičajenog). Da se razumemo, ne reagujem na gluposti, nije kao pustim MTV i kao tuga...mislim, jeste tuga, ali više kao očaj zbog još jednog segmenta društva koji je truo. Mislila sam na neku muziku koju ja sebi pustim (o sopstvenom bendu neću ni da govorim), da li su to odredjene harmonije, skup određenih tonova, atmosfera pesme, tekst, ali sve u svemu, imam periode koji su neverovatni za mene, kao, recimo, da ne jedem - moram da ugasim muziku. Tačno kao osećam, samo što ne vidim grafički prikaz, kako mi se nešto dešava iznutra. Ako bih nastavila da objašnjavam kako to izgleda, bojim se da bi me strpali u ludnicu, a meni tamo uopšte nije mesto.
Muzika je nešto najsvetije na svetu, najviše dodiruje. Mislim, mene. Muzika je čudo. Meni su čudo ljudi koji nešto znaju da sviraju. Ja nikad nisam bila dovoljno disciplinovana da išta pošteo naučim da sviram, sedela sam ispred klavira mesecima i sanjarila, od gitare su me bolele jagodice, prsti, šake, a nisam najbolje ni kapirala. Ko zna da svira, taj je svevišnji. Ipak, znam mnogo baš ozbiljnih mentola koji kao znaju da sviraju, razne muzičke škole i ništa ne stvaraju, kao, nikakva autorska muzika, samo reprodukcija...ili prosto, muzika koju slušaju, knjige koje čitaju, mentalni sklop...pakao.
U svakom slučaju, htela sam ovaj post da posvetim muzici kao takvoj, ali mi dosta jadno danas nešto ide ovo pisanje. Naime, celog života kad mi se dešavaju situacije, neko nešto guši, sitničari, pravi dramu oko gluposti (a to je praktično sve sem emocija i zdravlja), istresa se na tebi, biva zao, spletkaroš, nepravedan, previše kul, trivijalan, banalan...jedino kako se odsmorim jeste da se nekako distanciram - neka pesma mi je u glavi i razmišljam 'sine koliko je to nebitno, kad postoji ovakva muzika, ovo je sve tako sitno, kao neko mleveno đubre koje se rasipa po vetru'. Noćas sam tako slušala 'Pesak i sunce' La Strade, i razmišljam, koga zabole za neke banalne stvari, kad postoje ovakve pesme.
Volim filmove, dirnu me, neki pozdrave neke moje estetske nazore, neki me zasmeju, neki glumci fasciniraju ili daju snagu. Smejem se, plačem, to se rastegne na 2 sata (mada, kad je u pitanju Elephant Man, to se bilo rasteglo na par dana, koliko sam posle bila u bedaku). Volim slike, Magrit me drka na nekom naizrecivom psihološkom nivou, Boš me uznemirava i zabavlja, Ensor mi izaziva nelagodnost ali i zapitanost usled nedoslednosti, ali, nijedna slika me nije kao sad nenormalno rastužila...Najviše volim književnost, tu paklenu, samotnu umetnost da rečima, i NIČIM DRUGIM, podstakneš nekoga na razmišljanje, olujčinu od emocija, estetsko pročišćenje, daš mu utehu, potporu, krov za njegova razmišljanja...bilo da je roman, priča, poezija...
Ali, muzika..imas 2, 3, 4 minuta da RAZBUCAŠ nekog u paramparčad, kao, big tajm, nezaboravno. I dalje pamtim svaki ton i slog pesme koju volim, pesama koje sam volela pre 20 godina i više, ali ne samo to, već atmosferu, propratne događaje, period života, ljude...Muzika kao saundtrak za život.
'Rain starts to fall as your goodbye RUNS me through
goodbye is nothing new
but it's the last breath when it's said by you
No bookcase can rescue a man
only a letter of sorry can'
I sad kao, ove reči, i ONA muzika, dobijete recimo pesmu Piano Magic 'snowfall soon'. Ako je pažljivo slušaš i ne čuješ snežnu mećavu, prvo u pesmi a potom u sebi, ti si gluv. Ili pomenuta pesma, Pesak i sunce, jebote. Ili,...Sve pesme koje volim. Ne želim da znam te muzičare, kad sam bila mala, mislila sam da su svi stvaraoci direktno anđeli, a posle provališ da je među njima puno raspalih nekulturnih budala. Umetnost često nije proizvod dobrote, iako može da je proizvede u drugima, da ih oplemeni.
Izgleda da je bas zato tako neobjasnjiva. Ili je ja mistifikujem.
E ako ste mislili da sad sledi neki zaključak, zajebali ste se, jer ne sledi ništa.
Dobro ajde, može da sledi, ali nešto što veze s tim nema, jedna priča iz 7. osnovne. Prvi put sam u 7. malo pustila kosu, negde do brade. Pričam ja tako sa jednim drugarom iz VII-4, Vladom T, kao, proleće, fino, nešto kontempliramo o Ramonsima u 30. bloku, tamo gde je sada B92. I kaže on meni, što se ti ne ošišaš na 'ramonu'. Ja kao, tek sam pustila malo kosu (i počela da ličim na devojčicu a ne na premršavog dečaka sa podočnjacima roze boje), ne mogu...Ali, on nastavi da me nagovara svaki dan, i, sad, da li se on meni malo sviđao ili sam ja oduvek bila avanturista u tom frizerajskom smislu, ošišam se ja. Nisam baš skapirala da ta frizura zahteva besprekorno ravnu kosu ili da je feniraš ko budala po ceo dan, a ja nisam ispunjavala te preduslove, krenula kosa da mi se uvija kako hoće, dosta kritično je sve to izgledalo. Ipak, pripremim se ja za školu (išla popodne, taman da me moji ne vide kako se glupiram, a brat, hvalabogu, kunta), i dođem u školu misleći da izgledam kao mali Džoni Ramon (ili možda pre kao Džoj), i kao dolazim ja do tog druga polunakurčena a polunesigurna (ovo drugo ubijam u sebi), on me gleda i izjavi: 'JAO, NA ŠTA LIČIŠ.'
Suptila totalna. Ne znam da li treba da napominjem da sam do kraja školske godina nosila šnalice.
E postujem ovo, mrzi me da čitam opet šta sam napisala, nađite mi lektora, zabole me.
posted by loveless @ 22. jun 2011 15:43:55,
,
REWIND
Malo deluje poremećeno da ripostujem svoj neki stari post, zar ne. E jebiga, poremećaji mi nisu toliko baš strani. Inače ne čitam stare postove jer onda imam veći uvid u ludilo pa se malo uznemirim, bolje je da zaboravim, ali, tražila sam nešto i naišla na ovo. Naročito me je nasmejao kraj, odnosno pedagoški stil mojih roditelja zahvaljujući kojem sam postala ovako stabilna gromada.
_______
posted by loveless @ 17. jun 2008 11:33:52, :
Danas je vaš srećan dan.
Malo ću da se kompromitujem. Hajde, priznajte, to najviše volite, kad se neko drugi kompromituje. To je normalno. Onda se osećate dobro što to niste vi. Ja tako nekad čitam Gloriju ili neke tuđe gluposti i mislim se, TAKO je dobro što sam ja-ja.
Dakle. Imam neznamnisama koliko tomova dnevnika iz osnovnjaka i iz srednje. Ovog puta su na meniju dnevnici iz perioda kada sam imala otprilike 12-13 godina (6. - 7. razred). Moram da priznam da mi se od svega najviše dopala moja pravdoljubivost - kad napišem nešto o nekome što baš i nije pozitivno, evidentna je griža savesti pa u P.S. dopišem da taj neko nije tako loš kao čovek, ali je u toj situaciji ispao bezveze...HA.
Da biste skapirali kako sam izgledala, preneću vam neke podatke: visina 162 (znači, 15 cm manje nego sada) i težina oko 40 kg (mučenica)...A evo šta sam imala da kažem o muzici:
- 'Obožavam je. Uglavnom ne slušam isto kao i većina. (KAKO SE KURČIM!, prim.autora) Najbolje grupe: Haustor od naših, a od stranih The Beatles, U2, Talking Heads.
- Filmovi:' Mrzim avanturističke, a ne obožavam vesterne ni komedije. Volim horor i psiho.drame. Ubedljivo najbolji film je 'Let uznad kukavičjeg gnezda', a super su 'Isijavanje', 'Kad stranac pozove', 'Noć veštica', Božićna jelka' (?WHADAFAK?!?!?, prim.autora), 'Gradić Pejton'.'
E, sad, pošto ste me zamislili, sumorna faca, neka paž frizurica, crne plitke starke i levis 520 ili tako nešto (to je bio hit), stidljivost koja se graniči s neprilagođenošću, mogu da podelim s vama neke isečke iz Mog Dnevnika:
- 'Neću da pođem ni sa kim. Znaš, ja do sada nisam ni sa kim pošla i nemam nameru u VII razredu. U VIII možda. Pa, nije to ništa strašno, ako je iz zezanja. A ako je za stvarno, kao izvesne devojčice, onda je bezveze.'
(prim. autora: Nisam 'pošla' ni sa kim ni u 8. osnovne. Načekala sam se još par godina i onda sam se smuvala sa šabanom koji me je ložio da sluša Husker Du. Par sati kasnije sam provalila da on veze s muzikom nema, pa sam okončala tu vezu. A ovo 'iz zezanja' ne ukazuje na moj prostitucioni mentalitet, vec je to značilo, kao, svi misle da smo pošli, a mi se samo držimo za ruke, ako i to)
- 'Ja sam velika glupača! Kretenka! Rođena sam da pravim gluposti! Znaš zašto? Sada ću da ti kažem! JA malopre, oko 12-12:45h, uzela sam da operem kosu, ali pre toga sam htela da se ošišam, tj. da poravnam kosu. I šta sam uradila? Unesrećila je. Jezivo mi je. Sa jedna strane mi je krace oko 3 cm, a sa druge isto kao pre. Užas! Mogla sam samo da operem kosu i sve bi bilo super. Nikad više! Nikad više neću sama da se šišam.'
(prim. autora: od tada pa do danas, uglavnom sam sama sebi bila frizer. Sama sam se šišala nebrojeno puta, a farbala još više puta. I uvek sa istim zaključkom: NIKAD VIŠE. Do sledećeg puta, of kors.)
- 'Sada je 17:06. Imam nešto da ti kažem. Želela bih mačku. Znaš, ja više volim pse, ali kad pas ne dolazi u obzir, volela bih mačku. Ne verujem da će mi dati. Ali, kad bih je dobila, učila bih još bolje nego sada. Idem sada da pitam tatu. Drži mi pesnice....
...Bila sam kod tate, njega baš briga. Sve kaže 'da, da', a ja ga pitam 'kad ćeš da mi doneseš macu', a on kaže 'sutra...malo sutra'.'
Za sada toliko, dragi blogeri. Odoh da se pitam kako sam, posle svega, ostala ovako normalna.
_________________________________
I dalje se pitam, okej. Samo tri godine kasnije ne znam na šta sam tačno mislila kad sam napisala 'ovako normalna'. Koga zabole.
posted by loveless @ 14. jun 2011 12:45:25,
,
BITE MY TONGUE, AND I WON'T SAY A WORD AGAINST ANYONE
NIje tajna, najbolja sam kad spavam. Topla, mirna. I ćutim.
Čak sam počela da se pokrivam i tanjim prekrivačem i ne oblačim se više slojevito za spavanje, jok, veoma lagano. I bosa sam. Kad spavam, sve je u redu.
Upravo sam izašla na terasu da vidim (!?) ovaj grad koji je počeo da pada, i koja je verovatnoća da me parče grada pogodi u vrat? Hoću da znam, pošto mi se to desilo.
Nego. Svakog dana, ja pravim isti prekršaj ovde u kraju kod posla. Naravno, nikog ne ugrožavam i to, ali moram to da uradim jer je druga opcija da pravim ogroman krug. Mrzi me da vam objašnjavam, ali apsolutno je bezbedno. I tek sad sam se setila da ove kamere to snimaju svaki dan, baš tu. Zamrzoh se. A nema šanse da odustanem.
I čekaj sad, hoću li ja na kraju meseca dobiti 31 - 8 (dani vikenda) odnosno DVADESET TRI SNIMKA ISTOVETNOG PREKRSAJA ?!? Sve s mojim polupsihopatskim izrazom lica kad vozim. I da li će to onda da se sabere?
Umesto da progone one manijake-(samo)ubice koji lete ulicama, na kraju ću ja da najebem.
Druga stvar. Ako imate bilo kakve stare stvari, odeću, posuđe, nameštaj, posteljina, peškiri, ama baš bilo šta, ako vas ne mrzi kad odete u prodavnicu da kupite BILO jebeno sta nekvarljivo (testenina, sapun, pasta za zube) - stavite to u neku kesicu i idite u najbliži Crveni krst. Em ćete obradovati nekoga, em ste pokazali ekološku svest. Ja nemam informacije ko su zaista krajnji korisnici toga, ali mogu barem da verujem da reč zaposlenima u CK (ja sam, konkretno, bila u palilulskom jer tamo znam nekog, a sad vi možete da se pozovete na mene). Ako ovo čitaju mladi, predlažem vam, umesto što duvate i dokonašite, postanite volonteri CK, upoznajte se sa naličjima života, ne budite prazni snobovi. Danas su mi ljudi iz CK-a rekli kako starim ljudima (ja sam najosetljivija na njih) mnogo znači kad im neko odnese...bilo šta, kafu, sapun. Nisam previše osetljiva na zdrave mlade, jer imaju ruke i noge, kao i svi mi. Ali stari ljudi, pogotovo ako im telo propada a um ne prati to propadanje, e to je patnja. Lepo je biti bezbrižan. Ali, nekako je i odvratno.
Ima puno usamljenih i bolesnih. Nemojte da ih se setite samo onda kada to i vi postanete.
http://www.crvenikrst011.org.rs/
posted by loveless @ 8. jun 2011 16:30:41,
,
MOJ KARAKTER, MOJA SUDBINA
posted by loveless @ 25. maj 2011 17:03:41,
,
ALWAYS TELL THEM YOU LOVE THEM, IN CASE YOU NEVER SEE THEM AGAIN.
Nadala sam se da ću nastaviti svoju Fejsbuk baljezgariju danas, ali trenutno imam neka druga razmišljanja. Kao i obično, ništa revolucionarno, uostalom kao ni vi, jer, da imamo revolucionarna razmišljanja ne bismo sedeli tu gde sedimo. Mada, svet je ionako slep. Jer, recimo, taj svet još nije spoznao neke ljude kao viša bića, a ja znam da oni to jesu.
Danas je lep, topao dan, ja u beloj majici mekoj kao gaza, prvi put nisam upalila grejalicu na poslu, sve je manje-više okej, nikad nije previše, nikad više neće biti previše ok, sad kad znamo život, ne zanosimo se (ovo je imperativ, mada i ne mora da bude).
I tako, kao i obično kad je sunčan dan, malopre čujem užasnu vest, mojoj koleginici je umro muž. Onako, sasvim iznenada. Nije se pozdravila s njim, ništa. Smrt partnera je verovatno jedna od najstrašnijih stvari koja čoveka može da zadesi. Nekad mislim da je bolje za života oterati sve u božjumater i biti sam i u nekim površnim kontaktima, da bi izbegao razdiruću patnju nedostajanja. Ima ljudi koji imaju neke razvijene životne filozofije, pa je sad smrt kao neki viši nivo i štatijaznam, ali ja mislim da čoveka koji je umro samo pojedu rovci ili ko već, a ovi koji su ostali da pate više nikad neće biti isti.
Zato bih našamarala, recimo, svakog bliskog ko puši pljuge (i sebe, svaki put kad zapalim) jer me direktno tim pljugama poukuju u oko. Mislim, može i bez pljuga da se umre, nego čisto, glupo je izazivati. Luksuz, svinjarija. Jedan pouk, jedan šamar. Ali, svi kažu da moram da budem tolerantna i prihvatam tuđe izbore čak i ako su to oni koji su potpuno autodestruktivni. Duvajte ga s tolerancijom na ove teme.
Razmišljam o toj koleginici, kakav sumoran život sledi. Ni previše mlad da se za života oporaviš, ni previše star da jedva čekaš i ti da umreš, a deca dovoljno velika da se uzbuđeno nadaju svom životu. Što samo potcrtava sumrak tvog. Godine voljenja osobe koja je otišla zauvek su težak teret. Prolazak vremena tu ne pomaže puno, rekla bih.
Nekad ljudi kažu da je smrt partnera slična kao razilazak, razvod. To samo mentol može da izjavi. Jedino je slično sa smrću što se ti sam osećaš kao da ćeš da umreš ili kao da si umro, ili ćeš se narednih godina ili do kraja života osećati polumrtav, ali to je daleko povoljnija okolnost nego neko drugi da je umro, pošto ste vi u realnosti ipak živi, samo jadni.
Postoje ljudi od kojih se, bez obzira na okolnosti i realnost, nikad ne rastaneš, ako ništa, negde u svojoj unutrašnjosti, sa kojom i venčan. U tebi ništa se ne menja...To najčešće i nije skroz do tih ljudi samih, više je do tebe, do onoga šta ti vidiš u njima. Pomoću naših srca, mi stvaramo bogove. Čak i od kerbera. Ma, od svih vrsta glupana. No, mozda,Ti koje nosite u sebi i volite kao bogove, to je jedino što oni rovci ne pojedu.
Zato na svakodnevnom nivou ne treba stvarati bogove, već biti plemenit prema onim realnim ljudima. Kad smo već kod realnosti, sutra uveče Autopark svira u Zrenjaninu (petak, 20. maj), a preksutra u Novom Sadu (subota, 21. maj).
posted by loveless @ 20. maj 2011 1:41:11,
,
FEJSBUČE, LJUBAVI MOJA, 2. deo
Pre nego što krenete da čitate drugi deo, moram da vas upozorim da sve ovo ipak primite kao zajebavanje, a ne kao moj pokušaj da postanem sociolog ili teoretičar novih medija, a još manje kao neko ko će sad da izvređa konkretne ljude a sve pod maskom univerzalnih opservacija. Zabole me za to. Samo delim svoje opservacije, a sigurna sam da i vi imate slične, samo niste tolike budale da ih zapisujete. Razmišljajući o drugima uviđam razne pravilnosti i među ljudima naoko različitim, posmatrajući ljude ja upoznajem sebe. A to mi je valjda neki cilj u životu, da se približim sebi najviše što mogu. Fejsbuk mi to, usisavajući moje vreme zauzvrat, potpuno omogućava. Takođe, ne mislim da otkrivam išta novo i genijalno, moja pretencioznost je previše slaba u odnosu na želju da razmenjujem mišljenja, kao u kafani. Ja sam kafanski tip osobe, ali ne kafana kao tamburice (u to ne ulazim) nego kao kafić, svira Gun Club u pozadini i tako to. Ne shvatam sebe tako ozbiljno, te samim tim ne mogu da se bavim editovanjem ovog teksta, pišem haotično baš kako i pričam, moje misli su kao poplava, nekad me samo potope. Sigurna sam da sve ovo može bolje, ali to kad budem spremala predavanje. Što će biti - NIKAD. Ne pravim nauku tamo gde je nema.
Ali, obožavam autoklabing, a ovo je jedan od njegovih vidova.
Evo, u prvom delu sam iznela par meni ključnih plemenitih i lepih stvari sa Fejsbuka, a sve se svodi na otkrivanje ljudi, ili bar određenih dimenzija nekih ljudi, otkrivanje muzike, tuđeg ili sopstvenog rada, ali i izvlačenja na svetlost nekih ljudi, osobina, razmišljanja na određene teme, raznih duhovitosti. To su negde te žovijalne stvari koje vole mladi i oni koji se lažno izdaju kao takvi.
Ali, ja obožavam Fejsbuk i zbog mraka koji on nudi, a on je odmah tu.
Hell is round the corner.
Ukratko, svačiji FB profil dosta precizno govori o nečijem nivou samosvesti.
Samosvest, jedna od najvažnijih osobina za čoveka. Autopercepcija i to.
Fejsbuk je genijalan izum jer je direktno kontaktirao ego svojih korisnika.
Fejsbuk je galerija egomanijaštva i narcizma.
To nije nužno loše.
Recimo, da nema toga, vi ne biste saznali mnogo toga o meni, kad je u meni već postojala ta potreba da podelim. A to bi bilo glupo. I obrnuto.
Aj sad da se razotkrijem, ja guglujem svakog ko mi padne na pamet. Kaže mi drugarica da ima novog dečka, zove se tako i tako, ja ga odmah tražim na netu. Ako ga nema, ja joj kažem ma taj ne postoji. Ako ga ima, moram da vidim koliko ga ima. Taj profil mi odaje njegovu estetiku i shvatanje stvari. Njegov generalni ton mi odaje to da li je ciničan, sarkastičan (dakle, frustraš), arogantan, ili pasivan, pomirljiv, dosadan.
Može on da se pojavi u gradu kao car, ali, sine, ti ne znaš da sam ja videla tvoj profil, kad tad ćeš se razotkriti, ja znam nešto o tebi.
Zastrašujuće je što utisak o nekome koji steknem na FB-u skoro nikad ne vara. Proširite ga, nekad potpuno čak zaboravivši neke prvobitne zaključke, ali kad tad pakao izroni. Ako se ne slažete sa mnom, ili sam ja vidoviti car ili ste vi slepi.
Kud nemah ovaj fejs ranije, pa sve bivše i buduće ribe svih frajera da gledam i da sam u fazonu 'pazi ovo'. Prvih petnaest minuta se osetim onako malo kao da listam nešto ilegalno, ali valjda je tako kad gledaš i rijaliti šou, a posle sam u fazonu ma zabole me i klikćem koliko oću. Uvek mogu da nađem bar neku kompromitujuću fotku, glup koment, ili nešto...eh, koliko bih manje patila u prošlosti, mada sam i tada znala da sve te fufice govore puno o tim frajerima. Sad je kasno, prošla sam kroz patnju veka, posle toga više ne mogu da patim.
Ali mogu odlično da se informišem.
I uvek da zadržim pravo da promenim mišljenje, jer svi ti zaključci nisu apsolutna vrednost.
Eto, sad smo već kod izvlačenja stvari na svetlost, Fejsbuk je skroz naivan ali nemilosrdan, jer ljudi se sami predstavljaju onakvima kakvim sebe vide. Zapravo, na njemu je može da bude na tih minuta profila neki selebriti, ili barem sebe tako vidi. Ti profili su kao da skenirate osobu. Mislim, mnogo više. Ne znate baš sve o nekome, ali možete da otkrijete pravilnosti koje nešto govore. Pored toga što muzika koju neko sluša, filmovi koje voli i tako to definišu nečije konture, te stvari ipak ne govore skroz o nečijoj ličnosti. Znam ljude koji slušaju maltene identičnu muziku kao ja i lože se na sličnu estetiku, ali recimo ispostavi se da su loši ljudi. Ili su u prošlosti bili ljakse a sad se kurče nekim elitizmom. Ostavite elitizam za mene.
FOTKE
Kakve fotke kači neko puno govori o njemu. Imate one koji se zajebavaju, kače neke gluposti, zatim one koji stavljaju svoje fotke na kojima misle da su najlepši (jako zanimljiva stavka, kako ljudi sebe percipiraju), imate one opuštene, stavljaju šta imaju i šta je zanimljivo, zatim neke koje koketiraju sa umetnošću i žele da budu percipirani kao umetnički tip osobe i preferiraju prijatelje tog tipa (i dalje su blurovane fotke na kojem vlada atmosfera seksi melanholije popularne), fotke s različitih putovanja.
Dobro, mate i one najskandaloznije, par ortakinja se same slikaju u pozama trafikovanih žena, a iza kao neke smorene papuče, grejalica, socijalni enterijer, ali ti mi uglavnom nisu među prijateljima, a ako me frenduju, dosta se sjebem i blokiram ih. Onda budem malo u bedaku od tog ataka neestetike. Ali, to je laka meta, mrzi me da se smaram s tim.
Nekad pomislim, hm, tanka je linija razdvajanja između njih i onih apsolutno najmodernije izgledajuće ljudi. Uvek bih rekla 'car je go', svi vi izgledate isto i slušate isto.
Generalno nikad nisam skroz skapirala zašto bi iko ko je anoniman (i ko valjda treba da uživa u tome), ako već mora, okačio više od 2 informativne fotke, ili odabrane fotke koje baš govore nešto značajno o njoj/njemu. Ipak, Fejsbuk toliko pomeri kriterijume, da i tebi na kraju postane normalno da stavljaš milion fotki koje često čak nisu ni zaključane nego neko levi može da te gleda.
Tagovanje je posebna priča. Prosto, neki ljudi ne žele da bivaju tagovani niti da se nalaze na fotkama koje nisu sami objavili. To šta oni žele, većma zabole one koji objave sve fotke i koji svugde sa sobom nose aparat ne bi li se slikali i onda neselektivno opterećivali internet prostor gomilom bespotrebnih fotki. U periodu ekspanzije fejsbuka, fotkanja i tagovanja, bukvalno sam živela u STRAHU, jer kako god negde izađem, i kao slikamo se, što je baš lepa uspomena, eto mene na netu, i sad me gledaju neki ljudi koje uopšte ne znam. Posle pišem ljudima i zamolim da me trajno izbrišu, ne jer sam ružna (to posebno), nego jer nema potrebe. Mislim, bend je drugo, tu radim nešto, ali kao šta koga zabole šta ja privatno radim sem ako ja sama to ne napišem na blogu.
Da se razumemo (ako je to uopšte moguće na ovom svetu), ja nemam ništa protiv svih kategorija fotki po netu. Za početak, tu se osoba vrlo lako definiše, odredite joj smer, vidite neke osobine. Skrati vam muke. Eh, da je to bilo ranije...
Te fotke manje govore o tome kakav je krajolik neko video dok je išao na put sa rođacima ili ortacima, u kojim restoranima je jeo ili kako dobro izgleda dok puši pljugu na zidiću u nekom razvijenom gradu, već više ŠTA on vidi na toj fotki, odnosno šta posmatraču želi da ponudi kao informaciju o sebi, kakav mu-joj je smisao za humor i kakav odnos prema sebi ima.
Cenim svaku takvu neverbalnu informaciju.
Govore o ljudima detalje koji bi vam promakli sve da ih poznajete godinama. To su neke skoro suštinske stvari, ono kako oni (mi) misle(mislimo) o sebi i svetu dok sedimo sami ispred kompa. Kao, e ovde sam baš lepa a u pozadini se vidi Šanzelize, ova fotka je tako melanholična, ja na grobu Oskara Vajlda i držim flašu vina, ja u Morisi majici (e ja, recimo, imam u Smits majici), nek svi znaju da ga gotivim a i da imam majicu, ovde delujem kao strava frajer, tako nekako opušteno a ipak zajebano, vidi se da imam neku priču. Dakle, sve dok ne dođemo do onog gde kao na dlanu drže piramidu ili Ajfelovu kulu, dobro je. Ove sa dlanom bih kaznila sa godinu dana nekorišćenja interneta i slušanja Einsturzende Neubauten (sigurna sam da sam opet pogrešno napisala ovo), čisto zbog maštovitosti ravnoj paramecijumu.
Ipak, ključno je da naglasim - te fotke ne govore o tome kakvo neko ima srce.
A to je najvažnije.
Ipak, nije jedino važno.
Fejsbuk komjuniti vise lajkuje fotke no bilo šta drugo, pošto je to najbrže i ne zahteva neko vreme. Obično su ljudi dosta suportiv, kao prelepa si, vau i slično (doduše da nisu, sine, tako je lako izbrisati ih), i onda se osoba zahvaljuje i dobro se oseća tog dana. I ko ne bi bio zadovoljan. Meni je nekad krivo što imam samo 3 ili 4 fotke na fejsu (sve ostale su tudje fotke na kojima sam tagovana na certu), jer da ih imam 20 recimo, i sve oni strava komenti ispod, nema šanse da bi neki frajer mogao da me sjebe. Samo se setim svih onih lajkova i u fazonu sam more mrš.
Imam i 3 fotke kad sam bila mala, ali to su neke značajne uspomene, ali to je detektivski fazon, nemam neki sex appeal na njima.
Morala bih da stavim još fotki, i da vratim one koje sam izbrisala.
Ipak, ostaće zaključane.
Dakle, ako su fotke i podrška lepoti i sveopštoj kulosti na fotkama zamena za plastične operacije i ako smanjuje nezadovoljstvo ljudi sobom, ja ću svakog duplo da lajkujem. Ionako, generalno ne podnosim diskriminaciju lep/nelep, to je još jedna prirodna nepravda, kao cunami i tako to. Još sam ranije pisala da mi je malo čak i neumesno nešto se razmetati lepotom, sem ako to nije u službi nečega. Ako je u službi popravljanja samopouzdanja i stvaranja lepe slike o sebi, meni je to ok.
Sad će neki car da mi napiše na blogu 'pa što ne analiziraš sebe' a mene će mrzeti da mu kažem 'gušaču, upravo to radim', ali ako je nekom lakše, evo ja kao neutralni posmatrač sebe (MISLIM WTF, kako ja sebe neutralno da posmatram), šta bi moglo da se zaključi o meni...
Dakle, posmatrač može da primeti sam uvek puna nekih poruka što može da ukazuje na to da volim da podelim oduševljenje, zaprepašćenje, ili šta već, i da mi je potreban fidbek drugih jer me sopstvene misli opsedaju, začaravaju me pa moram da iskočim iz njih, a tuđe reči su mi neka realnost, balans. Možete da primetite da skoro uopšte nemam svoje privatne fotke, sem ako nisu deo neke poruke koju želim da prenesem, ili nešto baš jasno i važno govore o meni onome ko želi da (me) zna, što možda ukazuje na to da mislim za sebe da sam žnaru, a možda i da ne volim da se fizički exponiram, da se trudim da odgovorim na svaki koment koji ostavlja prostor za to što ukazuje na to da ne volim da je drugima neprijatno, da stalno imam nešto da izjavim što ukazuje na to da možda smaram, da se ložim na muziku beskrajno, da volim da otkrivam zajedničke fanove neke pesme i šta je kome ista značila, ili nekome nešto da otkrijem.
Neko bi zaključio da sam dokona da se foliram, tu bi se recimo zajebao, ali volim da kradem vreme od nečega da bih se zabavila i saznala nešto o ljudima. Obično ovi koji su rekli ovo drugo su promenili mišljenje, ako su imali hrabrosti, a za ovo prvo...e ladno nisam dokona, moram odmah po komp, te završavam ovaj 2. deo.
Ljudi su zaista različiti, i to predivni Fejsbuk tako lako omogućava da se vidi. Najlepši deo je ta različitost. Koja je veoma retko suštinska različitost.
Možda najveći problem je što zapravo, ako malo bolje razmislite, postoji nekoliko kategorija u koje biste otprilike mogli da svrstate ljude, i onda kapirate koliko i u toj različitosti postoji istovetnost. Svet je napravljen po merilu mediokriteta, svet je napravljen za mediokritete. Ma koliko se mnogi ljudi borili da to ne budu, i prerušavali svoj mediokritetizam autentičnom odećom, ili na sve načine nas ubeđivali da su posebni. Svet je napravljen za mediokritete.
(NASTAVICE SE)
posted by loveless @ 6. maj 2011 22:35:43,
,