LOVELESS

Site menu:

TIHI TEROR ZDRAVIH

Dešava se nekad.  Osetim neke simptome, i dok ne saznam zvanično šta stoji iza toga, tražim na internetu nezvanično, guglujem simptome. Tražim više znanja o tome šta je ispod ove ljušture od kože. Naravno, sve primam s rezervom, umem da filtriram informacije, ne uzimam previše u obzir iskustva nepismenog forumaša, znam da razlikujem relevantnije sajtove, nekad mi saznanje neverovatno pomogne, nekad mi stvori veću anksioznost...Ipak, kad čitam simptome raznih bolesti i medicinskih stanja, neki od onih koje nisam imala mi se razviju tokom čitanja, a kako skrenem misli ili popijem vino, gle, prestane sve. Generalno sam vedra i negde realistična sa inklinacijom ka optimizmu, ali u mraku sobe, pred spavanje, potuljeni strahovi napadaju mozak već oslabljen gomilom informacija koje bude strepnju. I taj mozak nevoljno pravi najgore scenarije, one za koje bi Kronenberg dušu prodao, i maltretira me satima.

Ljudi se generalno plaše zdravstvene neizvesnosti, bola, bolesti i nemoći, smrti. Što su stariji, sve više, jer svest je viša. Mnogi od njih odagnavaju te misli tako što prosto izbegavaju da učestvuju u ovakvim razgovorima i skreću svoje misli, a one koji pričaju o tome smatraju nepoželjnim. Idu toliko daleko da ne posećuju lekara sem ako BAŠ ne mora, a to predstavljaju kao svojevrsnu nehajnost, neustrašivost, iako liče na primitivce.. Ja lično volim što pre da odagnam neizvesnost. A zamajati mene drugim mislima, kad imam neki problem, nemoguće je. Od onih sam od onih koji misle da je bolje pričati o svemu, uključujući i strahove. Posle tih nekih gorepomenutih paklenih noći, ujutru krenem da delim to sa nekim prijateljima, i fascinantno je koliko su ljudi različiti – od onih koji se interesuju, nude pomoć i ne zaborave da pitaju za zdravlje sve vreme dok ta muka ne prođe, do komenta ’šta si sad istripovala’,  ’jao bedak’, ’opet nešto s tobom’ ili ’e jebiga’, neki se prave da nisu čuli. Obično ti najnezainteresovaniji postanu najzabrinutiji kada se njima nešto dešava (ne, nije mi drago), i onda se sete mene.  Često preuveličavam svoju hipohondriju, čisto zbog dobroh humora, da odagnam brige na sekund, opustim ljude.

Lepo uređeni kafići, kokteli, popodnevna kafa, spa centri, lajfstajl i modni blogovi, instagram fotke, lepi ljudi, dobra muzika, moderne serije...život je lep. Bolnice, hodnici, urgentni centar, lekari, nalazi, rezlutati, neizvesnost, bolovi, umor, nesposobnost za život...život je sjeban.

Život je sve to. Kad mogu, ljudi bi da izbegnu patnju. Određeni broj ljudi ima empatiju, teško ih pogađa patnja bližnjih, jedan manji broj teško pogađa patnja nepoznatih. Neki imaju samo generičku empatiju ka svim neprijatnostima života, a neki imaju samo empatiju prema onome šta sami prožive ili neko njima baš blizak, ili kao onome šta je društvo prihvatilo kao teško i strašno i što im je svesti poznato zahvaljujući društvenoj izloženosti. Previše empatije je iscrpljujuće, posebno one kontinuirane i na rate, svakom je teško da gleda tuđu patnju, da je čuje i nekako, ali da je gleda, teško je, posebno nekog bliskog. Najradije bi izbegao sve to, i eto, tu se tu otvara nova etička dilema. A sažaljenje niko normalan ne želi sažaljenje, to ga čini da se oseća još i jadno.

Ali, ono što je zajedničko najvećem broju ljudi jeste da svako refleksno, prirodno bira da izbegne izloženost patnji koja se ne tiče njega, ako već ima izbora. Izbegavamo da čitamo i slušamo o tuđim mukama, a kad to uradimo, budemo zahvalni višim silama što nas to nije zadesilo, ali ta zahvalnost obično traje petnaest minuta, a onda zapalimo pljugu, sednemo u kola i vozimo kao manijaci, konzumiramo droge i alkohol, jedemo đubre od hrane, stresiramo se kao da ne postoji sutra, ili sedimo u zagušljivim klubovima svake noći sve da otupimo sve strahove u sebi, da ih relativizujemo, da budemo instant srećni.. I to su načini borbe, negiranje straha od prolaznosti. Možda ne najkorisniji, i svakako ne sa poštovanjem za organizam koji je jedna čudesna mašinerija i sasvim nedokučiva (što dokazuje recimo postojanje Kita Ričarda, ali i to da svi znamo nekog ko je živeo zdravo i neporočno i umro mlad od neke najopakije bolesti), ali jeste neki vid borbe sa strahovima.

Nisam hipohondar, već medicinski osvešćena. Videla sam izbliza kako se naizgled nemoguća  horor scenarija ostvaruju, ne samo na televiziji. Bolnice su daleko gora mesta nego groblja, ako shvatite da nade nema, ili se nadate, a nemoćno gledate nekog koga volite kako se raspada. Otkad idem na groblje, mnogo mi je lakše, odem tamo kao u neku posetu, priroda, svež vazduh, buket cveća, zdravo, kako je. Sve je rešeno, nema tenzije, sedim na klupici. Ljudi po hodnicima i čekaonicama (posebno u Srbiji) sa raznim izveštajima doktora i rezultatima, bolničkim sobama, to su strašni, strašno tužni prizori neopisive usamljenosti. Bolest je najdublja usamljenost.

Svi ljudi su manje – više ravnopravni kada je nemoć koju donosi fizička ili mentalna bolest u pitanju. Samo se možda razlikuje medicinski tretman kakav će dobiti. I zato nikad nisam uspela da skapiram kako među ljudima ne postoji više empatije, kad smo svi tako neverovatno krhki i kad je ama baš svačija sudbina neizvesna.

Možemo da napravimo neke tri najosnovnije kategorije po tome kako bolesti utiču na život: jedne su one prolazne i bezazlene, druga krajnost su teške bolesti. To je već posebna tema, to slama srca i veru u život. Treća zona je ona siva zona, privremenog ili hroničnog stanja od kojeg se ne umire, ili se umire ali odloženo (zahvaljujući savremenoj medicini) pa se svi priviknu pa niko ne očekuje, ali u nekoj meri drastično snižava kvalitet nečijeg života. Ovde mogu da spadaju i ozbiljne mentalne bolesti. Okolina je u fazonu ’jao baš bedak’, ali ne kapiraju zaista koliko to sjebava život tih ljudi, onesposobljava ih za nešto što su većini obične stvari, oduzima dostojanstvo. Još ako je to učestalo, ili dugo traje, umesto da postanu osetljiviji, počinju to da uzimaju zdravo za gotovo, posebno kad su hronične bolesti ili hronična stanja u pitanju, koja veoma često vode u subdepresivna stanja. Konstantni bol, bio fizički ili mentalni, menja čoveka. A okolina bolesnika zna da dobar klabing nije na njegovoj adresi. I kažem vam, bolesnik je sam samcijat na ovom svetu.

Da se vratimo na ljude iz sive zone. Recimo, ljudi koji pate od hroničnog bola u leđima usled oboljenja kičme, njima se ne sedi, ne šeta, ne leži. Dok pričaju s vama mogu da osećaju velike bolove, sve vreme. Šećeraši moraju da se bodu i imaju ustaljeni raspored obroka koji ubija spontanost, epileptičare pitajte kako im je...Oni koji pate od hroničnog umora ili imaju srčanu manu zbog koje se brže umaraju te nisu zanimljivi za društvo, obično na poslu ih ne biraju za radnika meseca. A možda i oni imaju svoje visoke aspiracije, želju za klabingom, želju da su aktivni. Neke se bolesti kontrolišu lekovima, koji neretko štetno utiču na druge organe. I najposle, imate ljude koji prosto koji su ’kilavi’, češće ih hvataju ovi sezonski virusi, duže im traju, osetljiviji su, nekad deluju ko babe. Takvi posebno nerviraju poslodavce. Kao, pa šta, svi smo mi nekad umorni, kako može da ne dođe na posao, pa šta, ja dolazim na posao i sa temperaturom, kažu. Koga bre zabole. Ako ne spašavaš živote, sve može da sačeka. Jebena presija zdravog kapitalističkog društva. Svi smo mi nešto, ali svako je poseban. Jebeni teror zdravih.

Život nije pravedan, i to je jasno. Jedino što možemo jeste da svojim postupcima ne učestvujemo u dodatnim nepravdama i povređivanjima drugih (što bližnjih neodgovornim ponašanjem, što nepoznatih neobazrivim ponašanjem...tu spada i internet hejt).

Da je tačno ono što vole da razvlače po Fejsbuku (pored onog citata Merilin Monro), ’kakve su ti misli, takav ti je život’, sine, moj život bi bio apsolutno bajkovit. Ne kažem da je nešto loš, ali svakako su mi misli bolje. Život nije pravedan i tačka. Vi koji ste religiozni, pričajte sa Bogom ili njegovim predstavnikom o tome, nemojte sa mnom, o tome ne debatujem. Samim tim što je nekome po rođenju dato da bude lep, i onda mu se dive samo što postoji, neko se rodi sa srčanom manom, neko je alergičan na vodu, neko je rođen sa apsolutnim sluhom, neko odrasta sa oba roditelja, neko nema ni jednog ...već u startu su premise nepravedne.

Medicinska osvešćenost može da bude posledica obrazovanja, ali i lakog ludila, a može biti da je neko imao bliska iskustva da bolešću, posredno ili neposredno. Samim tim, naredna razmišljanja o ljudima dobiju još jednu dimenziju – svest o njihovoj krhkosti vas učini bolećivijim i obazrivijim. Ovo ne znači da krenete da volite ceo svet i osmehujete se ljudima na ulici (konkretno, ja sam dosta netrpeljiva ka ljudima kao masi, posebno nesvesnim, nevaspitanim, povodljivim), ali ne želite da vi sami participirate na bilo koji način u njihovoj dodatnoj patnji ili uznemirenju. Jer, nikad ne znate da li i koliko neko inače pati u životu. Život jeste beskrajni niz pokušaja, i sve u svemu, jedno teško cimanje, ali borbom i radom na sebi možeš da iskoristiš dobro vaspitanje, svest i iskustvo, ili da ispravljaš greške svojih roditelja i budeš njihova apgrejdovana verzija, da naučiš ne radiš drugima ono što ne bi voleo da oni rade tebi, i umeš da saosećaš (shvataš kako se drugi osećaju). I, ako shvatiš tu čuvenu istinu i uspeš da je prihvatiš, a to je da će od tebe uvek biti neko lepši, pametniji, uspešniji, mlađi, zabavniji i tako to, negde si bliži sreći, šta god ta sreća bila.

posted by loveless @ 18. maj 2012 22:22:47, , Otvori post

BUNIKE

Pa de ste vi, nema vas k'o gladne godine, što bi jednom rekao Sale ZAM u emisiji ZAM Zabava miliona kad je gostovala superskeri SuperSneki.

Ako ste zbog reference na jahače apokalipse kakvih retko imam pomislili da je blog hakovan, nije, to sam ja. Nema nekog posebnog razloga što nisam pisala blog. Recimo da mi je fejsbuk zadovoljavao većinu potreba za tim onlajn psiho-kulturno-društvenim egzibicionizmom. Mrzelo me je ili nisam imala vremena.

U međuvremenu se nije desilo ništa spektakularno, ali to je svakako dobro. Meni spektakularno je jedino da nam je izašao album, ali o tome u nekom drugom postu. Nikakve udaje (ionako sam već ranije napisala da pošto se to jednom izjalovilo, više ne razmišljam o tome), deca i slične akcije. E da, nosim fiksnu protezu i izgledam kao budala, ali koga zabole.

Malo sam početkom godine bila čitala šta sam ovde pisala i skapirala sam da bi ovaj blog trebalo da se zove BUNIKE. Uopšte se ne ograđujem, drago mi je da na netu postoje svedočanstva o svemu, bolje nego da ja to čuvam po folderima. Sve je dnevnik. Dokumenti.

Volim da delim. Mrzeće me da pišem, znam. Ali strava je što sam se odmah ogradila.

Ma koliko imam dosta loše mišljenje o ljudima, ovo je način da ne budem nadrkana na ljude. O nekima (što znanim što onim za čije postojanje ne znam) mislim dobro, ako ništa, bar na nekom bazičnom nivou. Mnogo (uslovno rečeno) ljudi me s vremena na vreme pita šta je s blogom. Ne foliram se, meni je to čudno. Ako dedukujem iz statistika bloga, zaključak je da veći deo čitalaca onaj tihi, što oni koji ne pišu komente inače, što oni koji ga čitaju da vide koliki sam mentol, tako su čuli.

Da imam vremena, pravila bih onaj lajfstajl, fešn i ostalo blog, ali na svoj način. E to bi tek bilo glupo, ali jednog dana ću to sve da napravim. Modna linija za rašrafljene.

Malo kasnije večeras sledi prvi post na rezurektovanom blogu.

posted by loveless @ 18. maj 2012 21:11:51, , Otvori post

MI POMERAMO STVARI

www.youtube.com/watch

novi spot

posted by loveless @ 23. novembar 2011 12:00:02, , Otvori post

ŠTA SAM RADILA

posted by loveless @ 18. novembar 2011 14:27:59, , Otvori post

ULUBLJENJA

Svojevremeno obecah da cu svoju drugu zbirku pesama objaviti onlajn.

Evo je ovde - ULUBLJENJA.

posted by loveless @ 13. jul 2011 14:12:14, , Otvori post

VEČERAS i SUTRA @ EXIT

Autopark na EXIT-u:

- večeras, cetvrtak 7. jul u 19:30h (JDX backstage, pošto je to poluzatvorenog tipa, potrebno je da se prijavite na jdprijatelji@gmail.com )

- sutra, petak 8. jul u 00:15 (EXIT LIVE STAGE)

U to ime, objavili smo letnji singl MAJAMI.

Šta je bilo pelikani.

Vidimo se.

posted by loveless @ 7. jul 2011 13:40:35, , Otvori post

PESAK I SUNCE

Konačno je otupela oštrica surovosti života, došlo je leto!

Sve je lakše. Spremam se kraće za posao, u prijatnosti iščekivanja topline dana, izlazim iz ulaza, vazduh miluje, a ne ono kao zimi rendanje kože i kostiju. Gole ruke, noge, starke bez tri pari čarapa, sloboda. To ja hoću, slobodu ili ništa. E sad, naravno, sloboda je u glavi, niko nije tamo sasvim slobodan, pa ni ja, ograničava me sve (pritom, ovde pod slobodom ne mislim na neke prestupe, ilegalne radnje i kurvanje, nego neke malo sofisticiranije kategorije).

Leto je dostojno obožavanja.

Mislim, ne kažem kako je sve bolje i kako će ako je neko u bedaku biti u manjem, ali bar ako treba da umrem (a svakako da ću nekad morati, i to verovatno od neke tuge), bolje da to bude u divnoj letnjoj haljinici nego u odvratnim džemperima i pantalonama.

Čitam neku knjigu Kreativnost i ludilo. Treba da saznam da li taj autor, inače psihijatar koji se dugo vremena bavio tom temom i radio istraživanja, misli da su kreativne osobe, umetnici, naučnici i svako ko ima neki poriv za stvaranjem, veći psihotičari nego ostali. Nadam se da ne, ali ono što mi je potvrđeno u ovoj knjizi jeste da postoji malo drukčiji princip razmišljanja kod jednih i kod drugih. Čekaju me i Emili Dikinson, Silvija Plat, njihovi slučajevi.

E, ali nisam o tome htela da pišem, već pričam onako. Često pitam ljude koji oni vid izražavanja najviše vole (mislim, ok, koju umetnost najviše vole...nego izbegavam tu reč 'umetnost' kao da je lepra u pitanju)...Malo zvuči kao pitanje iz spomenara, ali ljudi umeju da budu carevi i da odgovaraju kao da sam postavila neko mnogo pametno pitanje. Ali, to je jer osete da me iskreno zanima. Stvarno, najizistinskije. Interesantno mi je da vidim kako razne stvari deluju na ljude.

Možda je to hemija u mozgu i neka davna potisnuta sećanja, možda nije ništa složeno, ali mene muzika ubija. Nedavno sam imala fazu, kako šta pustim, hoću da umrem od tuge i uznemirenosti. A pre toga, recimo, nisam uopšte izagitirana ničim (mislim, više od uobičajenog). Da se razumemo, ne reagujem na gluposti, nije kao pustim MTV i kao tuga...mislim, jeste tuga, ali više kao očaj zbog još jednog segmenta društva koji je truo. Mislila sam na neku muziku koju ja sebi pustim (o sopstvenom bendu neću ni da govorim), da li su to odredjene harmonije, skup određenih tonova, atmosfera pesme, tekst, ali sve u svemu, imam periode koji su neverovatni za mene, kao, recimo, da ne jedem - moram da ugasim muziku. Tačno kao osećam, samo što ne vidim grafički prikaz, kako mi se nešto dešava iznutra. Ako bih nastavila da objašnjavam kako to izgleda, bojim se da bi me strpali u ludnicu, a meni tamo uopšte nije mesto.

Muzika je nešto najsvetije na svetu, najviše dodiruje. Mislim, mene. Muzika je  čudo. Meni su čudo ljudi koji nešto znaju da sviraju. Ja nikad nisam bila dovoljno disciplinovana da išta pošteo naučim da sviram, sedela sam ispred klavira mesecima i sanjarila, od gitare su me bolele jagodice, prsti, šake, a nisam najbolje ni kapirala. Ko zna da svira, taj je svevišnji. Ipak, znam mnogo baš ozbiljnih mentola koji kao znaju da sviraju, razne muzičke škole i ništa ne stvaraju, kao, nikakva autorska muzika, samo reprodukcija...ili prosto, muzika koju slušaju, knjige koje čitaju, mentalni sklop...pakao.

U svakom slučaju, htela sam ovaj post da posvetim muzici kao takvoj, ali mi dosta jadno danas nešto ide ovo pisanje. Naime, celog života kad mi se dešavaju situacije, neko nešto guši, sitničari, pravi dramu oko gluposti (a to je praktično sve sem emocija i zdravlja), istresa se na tebi, biva zao, spletkaroš, nepravedan, previše kul, trivijalan, banalan...jedino kako se odsmorim jeste da se nekako distanciram - neka pesma mi je u glavi i razmišljam 'sine koliko je to nebitno, kad postoji ovakva muzika, ovo je sve tako sitno, kao neko mleveno đubre koje se rasipa po vetru'. Noćas sam tako slušala 'Pesak i sunce' La Strade, i razmišljam, koga zabole za neke banalne stvari, kad postoje ovakve pesme.

Volim filmove, dirnu me, neki pozdrave neke moje estetske nazore, neki me zasmeju, neki glumci fasciniraju ili daju snagu. Smejem se, plačem, to se rastegne na 2 sata (mada, kad je u pitanju Elephant Man, to se bilo rasteglo na par dana, koliko sam posle bila u bedaku). Volim slike, Magrit me drka na nekom naizrecivom psihološkom nivou, Boš me uznemirava i zabavlja, Ensor mi izaziva nelagodnost ali i zapitanost usled nedoslednosti, ali, nijedna slika me nije kao sad nenormalno rastužila...Najviše volim književnost, tu paklenu, samotnu umetnost da rečima, i NIČIM DRUGIM, podstakneš nekoga na razmišljanje, olujčinu od emocija, estetsko pročišćenje, daš mu utehu, potporu, krov za njegova razmišljanja...bilo da je roman, priča, poezija...

Ali, muzika..imas 2, 3, 4 minuta da RAZBUCAŠ nekog u paramparčad, kao, big tajm, nezaboravno. I dalje pamtim svaki ton i slog pesme koju volim, pesama koje sam volela pre 20 godina i više, ali ne samo to, već atmosferu, propratne događaje, period života, ljude...Muzika kao saundtrak za život.

'Rain starts to fall as your goodbye RUNS me through

goodbye is nothing new

but it's the last breath when it's said by you

No bookcase can rescue a man

only a letter of sorry can'

I sad kao, ove reči, i ONA muzika, dobijete recimo pesmu Piano Magic 'snowfall soon'. Ako je pažljivo slušaš i ne čuješ snežnu mećavu, prvo u pesmi a potom u sebi, ti si gluv. Ili pomenuta pesma, Pesak i sunce, jebote. Ili,...Sve pesme koje volim. Ne želim da znam te muzičare, kad sam bila mala, mislila sam da su svi stvaraoci direktno anđeli, a posle provališ da je među njima puno raspalih nekulturnih budala. Umetnost često nije proizvod dobrote, iako može da je proizvede u drugima, da ih oplemeni.

Izgleda da je bas zato tako neobjasnjiva. Ili je ja mistifikujem.

E ako ste mislili da sad sledi neki zaključak, zajebali ste se, jer ne sledi ništa.

Dobro ajde, može da sledi, ali nešto što veze s tim nema, jedna priča iz 7. osnovne. Prvi put sam u 7. malo pustila kosu, negde do brade. Pričam ja tako sa jednim drugarom iz VII-4, Vladom T, kao, proleće, fino, nešto kontempliramo o Ramonsima u 30. bloku, tamo gde je sada B92. I kaže on meni, što se ti ne ošišaš na 'ramonu'. Ja kao, tek sam pustila malo kosu (i počela da ličim na devojčicu a ne na premršavog dečaka sa podočnjacima roze boje), ne mogu...Ali, on nastavi da me nagovara svaki dan, i, sad, da li se on meni malo sviđao ili sam ja oduvek bila avanturista u tom frizerajskom smislu, ošišam se ja. Nisam baš skapirala da ta frizura zahteva besprekorno ravnu kosu ili da je feniraš ko budala po ceo dan, a ja nisam ispunjavala te preduslove, krenula kosa da mi se uvija kako hoće, dosta kritično je sve to izgledalo. Ipak, pripremim se ja za školu (išla popodne, taman da me moji ne vide kako se glupiram, a brat, hvalabogu, kunta), i dođem u školu misleći da izgledam kao mali Džoni Ramon (ili možda pre kao Džoj), i kao dolazim ja do tog druga polunakurčena a polunesigurna (ovo drugo ubijam u sebi), on me gleda i izjavi: 'JAO, NA ŠTA LIČIŠ.'

Suptila totalna. Ne znam da li treba da napominjem da sam do kraja školske godina nosila šnalice.

E postujem ovo, mrzi me da čitam opet šta sam napisala, nađite mi lektora, zabole me.

posted by loveless @ 22. jun 2011 15:43:55, , Otvori post

REWIND

Malo deluje poremećeno da ripostujem svoj neki stari post, zar ne. E jebiga, poremećaji mi nisu toliko baš strani. Inače ne čitam stare postove jer onda imam veći uvid u ludilo pa se malo uznemirim, bolje je da zaboravim, ali, tražila sam nešto i naišla na ovo. Naročito me je nasmejao kraj, odnosno pedagoški stil mojih roditelja zahvaljujući kojem sam postala ovako stabilna gromada.

_______

posted by loveless @ 17. jun 2008 11:33:52, :

Danas je vaš srećan dan.

Malo ću da se kompromitujem. Hajde, priznajte, to najviše volite, kad se neko drugi kompromituje. To je normalno. Onda se osećate dobro što to niste vi. Ja tako nekad čitam Gloriju ili neke tuđe gluposti i mislim se, TAKO je dobro što sam ja-ja.

Dakle. Imam neznamnisama koliko tomova dnevnika iz osnovnjaka i iz srednje. Ovog puta su na meniju dnevnici iz perioda kada sam imala otprilike 12-13 godina (6. - 7. razred). Moram da priznam da mi se od svega najviše dopala moja pravdoljubivost - kad napišem nešto o nekome što baš i nije pozitivno, evidentna je griža savesti pa u P.S. dopišem da taj neko nije tako loš kao čovek, ali je u toj situaciji ispao bezveze...HA.

Da biste skapirali kako sam izgledala, preneću vam neke podatke: visina 162 (znači, 15 cm manje nego sada) i težina oko 40 kg (mučenica)...A evo šta sam imala da kažem o muzici:

- 'Obožavam je. Uglavnom ne slušam isto kao i većina. (KAKO SE KURČIM!, prim.autora) Najbolje grupe: Haustor od naših, a od stranih The Beatles, U2, Talking Heads.

- Filmovi:' Mrzim avanturističke, a ne obožavam vesterne ni komedije. Volim horor i psiho.drame. Ubedljivo najbolji film je 'Let uznad kukavičjeg gnezda', a super su 'Isijavanje', 'Kad stranac pozove', 'Noć veštica', Božićna jelka' (?WHADAFAK?!?!?, prim.autora), 'Gradić Pejton'.'

E, sad, pošto ste me zamislili, sumorna faca, neka paž frizurica, crne plitke starke i levis 520 ili tako nešto (to je bio hit), stidljivost koja se graniči s neprilagođenošću, mogu da podelim s vama neke isečke iz Mog Dnevnika:

- 'Neću da pođem ni sa kim. Znaš, ja do sada nisam ni sa kim pošla i nemam nameru u VII razredu. U VIII možda. Pa, nije to ništa strašno, ako je iz zezanja. A ako je za stvarno, kao izvesne devojčice, onda je bezveze.'

(prim. autora: Nisam 'pošla' ni sa kim ni u 8. osnovne. Načekala sam se još par godina i onda sam se smuvala sa šabanom koji me je ložio da sluša Husker Du. Par sati kasnije sam provalila da on veze s muzikom nema, pa sam okončala tu vezu. A ovo 'iz zezanja' ne ukazuje na moj prostitucioni mentalitet, vec je to značilo, kao, svi misle da smo pošli, a mi se samo držimo za ruke, ako i to)

- 'Ja sam velika glupača! Kretenka! Rođena sam da pravim gluposti! Znaš zašto? Sada ću da ti kažem! JA malopre, oko 12-12:45h, uzela sam da operem kosu, ali pre toga sam htela da se ošišam, tj. da poravnam kosu. I šta sam uradila? Unesrećila je. Jezivo mi je. Sa jedna strane mi je krace oko 3 cm, a sa druge isto kao pre. Užas! Mogla sam samo da operem kosu i sve bi bilo super. Nikad više! Nikad više neću sama da se šišam.'

(prim. autora: od tada pa do danas, uglavnom sam sama sebi bila frizer. Sama sam se šišala nebrojeno puta, a farbala još više puta. I uvek sa istim zaključkom: NIKAD VIŠE. Do sledećeg puta, of kors.)

- 'Sada je 17:06. Imam nešto da ti kažem. Želela bih mačku. Znaš, ja više volim pse, ali kad pas ne dolazi u obzir, volela bih mačku. Ne verujem da će mi dati. Ali, kad bih je dobila, učila bih još bolje nego sada. Idem sada da pitam tatu. Drži mi pesnice....

...Bila sam kod tate, njega baš briga. Sve kaže 'da, da', a ja ga pitam 'kad ćeš da mi doneseš macu', a on kaže 'sutra...malo sutra'.'

Za sada toliko, dragi blogeri. Odoh da se pitam kako sam, posle svega, ostala ovako normalna.

_________________________________

 I dalje se pitam, okej. Samo tri godine kasnije ne znam na šta sam tačno mislila kad sam napisala 'ovako normalna'. Koga zabole.

posted by loveless @ 14. jun 2011 12:45:25, , Otvori post

BITE MY TONGUE, AND I WON'T SAY A WORD AGAINST ANYONE

NIje tajna, najbolja sam kad spavam. Topla, mirna. I ćutim.

Čak sam počela da se pokrivam i tanjim prekrivačem i ne oblačim se više slojevito za spavanje, jok, veoma lagano. I bosa sam. Kad spavam, sve je u redu.

Upravo sam izašla na terasu da vidim (!?) ovaj grad koji je počeo da pada, i koja je verovatnoća da me parče grada pogodi u vrat? Hoću da znam, pošto mi se to desilo.

Nego. Svakog dana, ja pravim isti prekršaj ovde u kraju kod posla. Naravno, nikog ne ugrožavam i to, ali moram to da uradim jer je druga opcija da pravim ogroman krug. Mrzi me da vam objašnjavam, ali apsolutno je bezbedno. I tek sad sam se setila da ove kamere to snimaju svaki dan, baš tu. Zamrzoh se. A nema šanse da odustanem.

I čekaj sad, hoću li ja na kraju meseca dobiti 31 - 8 (dani vikenda) odnosno DVADESET TRI SNIMKA ISTOVETNOG PREKRSAJA ?!? Sve s mojim polupsihopatskim izrazom lica kad vozim. I da li će to onda da se sabere?

Umesto da progone one manijake-(samo)ubice koji lete ulicama, na kraju ću ja da najebem.

Druga stvar. Ako imate bilo kakve stare stvari, odeću, posuđe, nameštaj, posteljina, peškiri, ama baš bilo šta, ako vas ne mrzi kad odete u prodavnicu da kupite BILO jebeno sta nekvarljivo (testenina, sapun, pasta za zube) - stavite to u neku kesicu i idite u najbliži Crveni krst. Em ćete obradovati nekoga, em ste pokazali ekološku svest. Ja nemam informacije ko su zaista krajnji korisnici toga, ali mogu barem da verujem da reč zaposlenima u CK (ja sam, konkretno, bila u palilulskom jer tamo znam nekog, a sad vi možete da se pozovete na mene). Ako ovo čitaju mladi, predlažem vam, umesto što duvate i dokonašite, postanite volonteri CK, upoznajte se sa naličjima života, ne budite prazni snobovi. Danas su mi ljudi iz CK-a rekli kako starim ljudima (ja sam najosetljivija na njih) mnogo znači kad im neko odnese...bilo šta, kafu, sapun. Nisam previše osetljiva na zdrave mlade, jer imaju ruke i noge, kao i svi mi. Ali stari ljudi, pogotovo ako im telo propada a um ne prati to propadanje, e to je patnja. Lepo je biti bezbrižan. Ali, nekako je i odvratno.

Ima puno usamljenih i bolesnih. Nemojte da ih se setite samo onda kada to i vi postanete.

http://www.crvenikrst011.org.rs/

posted by loveless @ 8. jun 2011 16:30:41, , Otvori post

MOJ KARAKTER, MOJA SUDBINA

posted by loveless @ 25. maj 2011 17:03:41, , Otvori post

Obavezno Proveriti:

Prethodni Postovi

• TIHI TEROR ZDRAVIH
• BUNIKE
• MI POMERAMO STVARI
• ŠTA SAM RADILA
• ULUBLJENJA

Arhiva

• maj 2012
• novembar 2011
• jul 2011
• jun 2011
• maj 2011
• april 2011
• mart 2011
• februar 2011
• januar 2011
• decembar 2010
• novembar 2010
• oktobar 2010
• septembar 2010
• avgust 2010
• jul 2010
• jun 2010
• maj 2010
• april 2010
• mart 2010
• februar 2010
• januar 2010
• decembar 2009
• novembar 2009
• oktobar 2009
• septembar 2009
• avgust 2009
• jul 2009
• jun 2009
• maj 2009
• april 2009
• mart 2009
• februar 2009
• januar 2009
• decembar 2008
• novembar 2008
• oktobar 2008
• septembar 2008
• avgust 2008
• jul 2008
• jun 2008
• maj 2008
• april 2008
• mart 2008
• februar 2008
• januar 2008
• decembar 2007
• novembar 2007
• oktobar 2007
• septembar 2007
• avgust 2007
• jul 2007
• jun 2007
• maj 2007
• april 2007
• mart 2007
• februar 2007
• januar 2007
• decembar 2006
• novembar 2006
• oktobar 2006
• septembar 2006
• avgust 2006
• jul 2006
• jun 2006
• maj 2006
• april 2006
• mart 2006